Tvrđave su mesta istorije i sećanja. Napuštene uglavnom u turbulentnim vremenima i prepuštene propadanju, stoje kao svedoci prolaznosti dinastija, despota i plemstva za koje su građene. Svojom monumentalnošću fasciniraju i savremenog čoveka, koji je naučio na mnoga čuda ovoga sveta. Jedna od najvećih ravničarskih tvrđava u Evropi, naslonjena na Dunav, jeste i Smederevska tvrđava. Njene zidine pamte mnogo toga što mi nećemo nikada dokučiti. Na primer, koji su umetnici dolazili da „zabavljaju“ despota i njegovu svitu, njegove značajne goste, često arbitre rata ili mira? Kako su bili dočekivani umetnici zabavljači? Da li su im isplaćivane zarade u novcu ili su im davane namirnice da prehrane porodicu? Šta su izvodili pred despotom Đurđem Brankovićem i da li ih je Jerina lepo dočekivala? I još će mnoga pitanja iz tog i potonjih vremena ostati bez odgovora.
Tvrđava je, nakon što je 1941. značajno oštećena u eksploziji skladišta municije smeštenog unutar njenih zidina, doživela kraj još jednog stoleća i dočekala dvadeset prvi vek. Sada neki novi ljudi pokušavaju da obnove ranjene kule i zidine, da je ispune novim sadržajima lepše prirode. Ideja je rođena 2008. godine: da se u Tvrđavi, njenom Malom i Velikom gradu, organizuje festival pozorišta na otvorenom i ambijentalnog teatra. Uporedo sa ovom idejom objavljuje se a zatim i oseća ekonomska kriza koja zahvata ceo svet i Srbiju i u nekoliko meseci se pokazuje da će biti teško organizovati ovako zamišljen kulturni projekt.
Hamletovska dilema je kratko trajala. Realizacija je počela uz vanredno zalaganje svih članova Saveta Tvrđava teatra da se na nivou ministarstva za kulturu i potencijalnim sponzorima objasni značaj ovog festivala. Profil takvog letnjeg projekta kulture nije postojao kod nas, pa smo pažnju države dobili. Resorno ministarstvo i grad Smederevo su glavni finansijeri Tvrđava teatra od osnivanja i prvog festivala, održanog 2009. godine. Samo ljudi koji su ove tri godine radili na realizaciji festivala znaju koliko je bilo teško s oskudnim sredstvima održati festival, isplatiti i tehniku i pozorišta i organizacionu ekipu i pojedinačne umetnike.
Pri koncipiranju prvog festivala uspostavljene su neke uslovnosti. Malom gradu je bila potrebna scena i gledalište. Za neke svetske, lako pokretljive i mobilne tribine i scenu nisu postojala sredstva, a fiksirano gledalište i scena ne idu u prilog ambijentalnosti kao zadatom konceptu. Jedino što je bilo moguće je objediniti ideju ambijentalnosti sa teatrom na otvorenom, pri čemu bi se što je moguće veći broj programa odvijao na gradskom trgu i u Velikom gradu Tvrđave, a drugi deo na otvorenoj sceni u Malom gradu. Tako je pomiren koncept ambijentalnosti sa datim uslovima. Ostalo je obećanje da ćemo u budućnosti raditi i predstave za ambijent, istorijske drame, Šekspira i druge tragičare.
Tvrđava teatar je već prvim festivalom odgovorio na dilemu: „Da li nam je potreban još jedan festival u Srbiji?“ Da, u Srbiji se održava veliki broj festivala: pozorišnih, filmskih, muzičkih. Potreba da svaki grad stekne neki svoj kulturni identitet kroz festival posvećen ličnosti iz prošlosti ili sadašnjosti, koja je ostavila trag u vremenu, govori o čovekovom vrednovanju takvih manifestacija i uprkos izazovima savremenog načina života. Pojedinci ili grupe ljudi bukvalno se žrtvuju radeći prividno neisplativ posao, ali ta neagresivna edukacija pretvara veliki broj ljudi u poklonike i poznavaoce umetnosti, one koja se stvara u lokalnom ambijentu i izvan njega. Iako umetnost ne menja svet, menja čoveka i čini ga tolerantnijim i boljim. Još jedan festival, to je jedna kulturna misija više.
Tvrđava teatar je otpočeo sa Odisejem teatra Titanik iz Minstera, predstavom koja razobličava mit u kome često i sami dobrovoljno živimo, pokazujući uzaludnost održavanja mitomanije u vremenu koje bi moralo biti drugačije, humanije i demokratskije od onog što zagovara kult junaka, pa makar to bio i Odisej. Ta surova, krvava predstava, došla nam je kao univerzalni mit o vremenima koje ipak treba da ostavimo iza sebe. To je ujedno i priča o pozorištu koje se sklapa iz jednog putujućeg objekta u kome su i scenografija i suština lutanja mitskog junaka Odiseja.
Test je uspešno položen. Publika i stručna javnost poverovale su da počinje nešto ozbiljno, nešto što će promeniti sliku Smedereva i pokrenuti i druge tvrđave da postanu scene umetnosti. Naročito su bili zanimljivi ulični performansi, a među njima se posebno izdvojio australijski teatar Strendžfrut sa predstavom Apsolutni biser i artistima koji igraju na motkama visokim četiri i po metra. Ovu predstavu je na gradskom trgu videlo nekoliko hiljada građana Smedereva i gostiju iz Beograda i okolnih gradova. Publika je pratila dešavanja na gradskom trgu, gde su nastupale i druge ambijentalne pozorišne grupe iz sveta, a među njima Mimartiz Beograda, koji već dvadeset godina neguje ulični teatar.
U Malom gradu se odvijala priča pozorišta na otvorenom. Sa prvog festivala upamćena je predstava Dundo Maroje Kruševačkog pozorišta, kako su je igrali zatvorenici KP doma u režiji Kokana Mladenovića, i Bura Narodnog pozorišta iz Niša u režiji Andraša Urbana. Desilo se prepoznavanje pozorišta i publike, prvi put na otvorenom u Smederevu. Teatar je postao svakodnevica tih deset avgustovskih dana 2009. Porodice sa decom, namernici, razne socijalne grupe mogli su bez kupovanja karte da gledaju programe koji su prikazivani. Ta činjenica i odziv publike, koji nije bio očekivan u toj meri, ukazali su na potrebu čoveka za kulturom. Te godine pozorište je bilo „jače“ od sporta i važnih mečeva koji se gledaju iz udobnih fotelja dnevnih soba i kafića. Odgovor na pitanje: „Treba li nam još jedan festival?“ – dala je publika.
Tvrđava teatar je bio tema za medije. Snimci predstava u ambijentu nesvakidašnjem za naše prilike punili su novine i časopise, a elektronski mediji prenosili su atmosferu sa festivala. Smederevo je ušlo u fokus zbivanja u kulturi i pokazalo elitizam. Mnogi poklonici umetnosti i pozorišta prvi put su došli u grad koji je i pre toga bio jednako udaljen od Beograda, ali ih nije ničim privlačio. Stižu autobusima, privatnim kolima i oduševljeno se vraćaju ponovo, zbog nove predstave. To je već postignut cilj – ne samo kulturni već i najava turističke valorizacije Smedereva i Tvrđave.
Drugi i treći festival odvijaju se u istim finansijskim okolnostima, ali iza svakog ostaju nova sećanja upisana u memoriju ljudi i grada, Tvrđave i njenih jedinstvenih kula. Ponovo otvaranje pred hiljadama gledalaca sa teatrom Puha iz San Sebastijana i predstavom Zemlja Do Do (Do Do Land). I gosti i domaći, njih oko deset hiljada, gledaju visok nivo umetničkog izvođenja nesvakidašnje predstave bazirane na Alisi u Zemlji čuda, zadivljeni artističkim umećem špansko-argentinske trupe. Ponovila se fascinacija svim delovima programa. Iza svakog festivala ostaju predstave koje se pamte.
Ovaj tekst nema nameru da navodi i komentariše sve programe, ali su neki zaslužili da se pomenu. Na drugom festivalu izdvojile su se Čovekova tragedija pozorišta Ujvideki sinhaz iz Novog Sada, u režiji Kokana Mladenovića, i Proslava Ateljea 212, u režiji Ive Milošević. Značaj izvođenja Proslave na našem festivalu potvrđen je ovih dana nagradom „Bojan Stupica“, dodeljenoj Ivi Milošević za režiju te predstave. Čuvena Kate Kapuralica je potvrdila da dobre predstave ne stare i da i posle petnaest godina oduševljavaju publiku. Učinak drugog festivala je praćenje predstave na mađarskom jeziku, kada je publika, i pored loše čitljivog titla, predstavu razumela i uživala u delu mađarskog pisca Imrea Madača. Ta fascinacija je nastavljena sa Snom letnje noći, koreodramom u režiji Zoltana Puškaša igranoj u čast nagrađenih. Energija i totalna posvećenost igri biće ubuduće preporuka za predstave Novosadskog pozorišta koje se igraju na mađarskom. Predstave sa trga i okolnih prostora imale su takođe svoju publiku. Činilo se da je ceo grad izašao da gleda glumce na štulama teatra Pavana. Oni su stvorili posebnu atmosferu i uzbuđenje svojim nastupima Vilenjaci i Boje.
Treći Tvrđava teatar otišao je korak dalje. U programu se, pored gostujućih predstava, izdvajaju Viseći snovi na Balkanu – Kao Ikar, koprodukcija sa francuskim teatrom Leteći ljudi (Flying people) iz Strazbura i festivalska produkcija Ja sam vetar, po drami norveškog pisca Juna Fosea u režiji Stevana Bodrože. Obe predstave su bile obojene posebnostima prostora u kom su igrane. Prva, Balkanski snovi – Kao Ikar, bila je naslonjena na zidine Malog grada, sa izvođačima koji su u vazduhu iznad glava publike izveli četiri atraktivne celine – plesa, voženja bicikla oko helijumskog balona koji je izgledao kao planeta u kosmosu. Uz živu muziku koja je predstavljala stilizovani etno-zvuk Balkana u pauzama, dok su se artisti spremali za sledeću tačku, bile su projektovane slike gradova i objekata pod zaštitom Uneska, među kojima je bila i stilizacija jedne kule Smederevske tvrđave.
Prva festivalska produkcija, igrana na sceni u Malom gradu, ispunila je očekivanja. Za dva dana videlo ju je više od hiljadu dvesta gledalaca. Moderan, ali hermetičan tekst, koji oslikava čoveka otuđenog i frustriranog, režiran minimalističkim sredstvima, prikazao nam je sudbinu pojedinca u borbi sa elementima prirode i sa samim sobom. Scena ispunjena vodom je metafora okeana, u kome se dve ljudske figure bore sa suicidnim mislima jednog od aktera i nevremenom koje ih odbacuje daleko od obale. Svedena režija Stevana Bodrože i gluma Bojana Žirovića i Milutina Miloševića ostvarile su atmosferu karakterističnu za ovaj Foseov komad. Predstava se gleda s velikom pažnjom i razumevanjem, gotovo u jednom dahu.
Početak sopstvene produkcije je veoma važan za festival. Činjenica je da je priređen i odigran komad napisan u ovom veku, namenjen čoveku novog senzibiliteta. Prepoznavanje i razumevanje publike govori o razvoju pozorišnog ukusa. U atmosferi razumevanja i prepoznavanja ispraćene su sve predstave ovogodišnje selekcije. One su drugačije od uobičajeno selektovanih predstava koje se sele sa festivala na festival. U slučaju Tvrđava teatra izbor predstava je primeren novim rediteljskim poetikama koje, pokazalo se, sjajno komuniciraju sa publikom. Nudeći novi koncept pozorišta, Tvrđava teatar je ukazao poverenje publici računajući na njenu inteligenciju. Tako su predstave U senci Hamleta (režija Anja Suša), Ženidba (režija Ana Đorđević), Čarobnjak iz Oza (režija Zoltan Puškaš), Ožalošćena porodica (režija Andraš Urban) i pored modernog koncepta imale naklonost publike. Posredstvom festivala publika, koja je jedna od najboljih tekovina Tvrđava teatra, prihvatila je i drugačije rediteljske koncepte, hrabre i često šokantne, kao što je slučaj sa Urbanovim radikalnim čitanjem Nušića.
Tvrđava teatar je postavio osnov za festival koji može da se razvija do neslućenih visina i značaja. Uslovi koje nudi Smederevska tvrđava su neiscrpni. Atmosfera tog zdanja je bogomdana za pozorište: šta god uđe u vidokrug, prirodna je scenografija za teatar.
Branislava Liješević
Mons Aureus, časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja * 34/2011 Scena
