Predrag Umičević, gradonačelnik Grada Smedereva, član Saveta Festivala

Ovakva vrsta festivala izrazito nedostaje u letnjoj ponudi pozorišnog života u Srbiji, a teško da bi se mogao zamisliti idealniji prostor za predstave u eksterijeru od atraktivnog Malog grada smederevske tvrđave. Obaveza formiranja jednog ovakvog festivala postoji i zbog posebnih veza koje je sa zemljama u okruženju stvarao Đurađ Branković, kada su u Smederevu nastupale pozorišne trupe sa raznih strana. U Smederevu je živeo i radio otac srpske komediografije Branislav Nušić, a petog juna 1941. godine ovde je izginuo kompletan ansambl Srpskog narodnog pozorišta. Tvrđava poseduje izvanrednu akustiku, a lokacije u Smederevu često se koriste i za snimanje mnogih filmova među kojima su „Čarlston za Ognjenku“ i „Boj na Kosovu“.

Dragoljub Martić, direktor Festivala

Posebnu važnost u pokretanju čitave ideje ima blizina Beograda. Na samo 50 kilometara od prestonice nalazi se najveća ravničarska tvrđava, a u okviru nje Mali grad, nekada dvor despota Đurđa Brankovića. Fizionomija tog prostora za kulturna dešavanja možda je najlepša u čitavoj Evropi i ovo je jedinstvena prilika da se nadomesti njegova dosadašnja nedovoljna iskorišćenost i da se tom mestu, na najbolji način, kroz umetnost, udahne život.

 

Svetislav Basara, književnik

Nestankom bivše velike države, na kratko vreme, ali samo u odnosu na Večnost, svet teatra na ovim prostorima mnogo je izgubio. Dubrovačke ljetne igre, Splitsko ljeto, i na kraju, Grad teatar u Budvi. Naravno, i dalje smo, kao deo takozvanog regiona imali učešća u nekim od ovih festivala. Sa druge strane, nije li logično da Srbija, kao značajan deo regiona, bude i jedan od domaćina ovakvih manifestacija?

Festival “Tvrđava teatar” u Smederevu nesumnjivo će doprineti razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, u kojoj u ovom momentu ne postoji ni jedan ambijentalni letnji festival poput pomenutih “Grada teatra” u Budvi i “Dubrovačkih letnjih igara”. Zamišljen istovremeno i kao produkcijski (po jedna premijera svakog leta) i revijalni, koji će predstaviti najbolje pozorišne projekte iz regiona i Evrope, festival “Tvrđava teatar” ima sve šanse da preraste u nezaobilaznu kulturnu manifestaciju. U vremenu vladavine najnižeg ukusa, bujanja primitivizma, kiča i sveopšte provincializacije, ovakva međunarodna manifestacije je preko potrebna. Zajedno sa još nekim projektima Ministarstva kulture (rad na popularizaciji i predstavljanju naše literature svetu) Festival “Tvrđava teatar” biće značajan korak ka povratku srpske pozorišne umetnosti i kulture uopšte svojim evropskim korenima.

Imamo tvrđavu, imamo veliku vodu. A imamo i velike pozorišne umetnike. U Smederevu, na Dunavu, ne moraju da nas zabavljaju samo tamburaši. Osim, posle svake premijere.

Nebojša Romčević

Pitanje „da li nam je potreban još jedan festival“, obično zvuči kao retoričko i implicitno podrazumeva negativan odgovor. I zaista, ideja i motiv nastanka pozorišnih (i sličnih) festivala obično je podrazumevala kulturu, produhovljavanje, obrazovanje kao konačni, štaviše, jedini cilj. Plivanje u tako apstraktnim kategorijama nije nimalo lako, a još je teže pomoću njih obrazložiti razloge za postojanje „još jednog festivala“. Tradicionalni pogled na festival obično podrazumeva vanredne napore Ministarstva za kulturu, glavobolju za opštinske čelnike, pritisak na lokalne direktore, latentno prisustvo TV ekipa kroz „hronike“ i sedam dana drugačijeg života za nekolicinu povlašćenih gledalaca. To je situacija u kojoj je festival sam sebi cilj; ubiru se nagrade, pohvale iz institucija za organizatore, održe se okrugli stolovi i potroši se dosta novca.

Pitanje, dakle, ne bi trebalo da glasi „treba li nam još jedan festival“, već kakvi su sve njegovi potencijali, izvan strogo umetničkog aspekta koji se podrazumeva. U svetu već dugi niz godina postoji posebna turistička grana – festivalski turizam, kakav se razvio u Avinjonu, Birmingemu, Bajrojtu, Ohridu, Karlovim Varima, Exit u Novom Sadu itd. Festival se posmatra kao sjajna prilika i povod za čitav niz aktivnosti koje, međutim, nemaju striktno kultrurni već potpuno ravnopravno i ekonomski. Organizatori navedenih festivala su shvatili da se preko festivala definiše identitet grada (kako bi se to danas reklo „brand name“), a iz toga proizlazi čitav niz pozitivnih posledica, budući da su gledaoci tek uveče gledaoci, ali su ostatak dana potrošači, potencijalni poslovni partneri, kupci suvenira, posetioci lokaliteta, gosti restorana, učesnici u zbivanjima koja paralelno prate teatarski program. Kultura je roba, hteli to da priznamo, ili ne. Situacija festivala analogna je situaciji kupca koji se našao u prodavnici u kojoj će ostati sedam ili deset dana. Tako posmatrani, festivali su (naročito izvan glavnih centara) sjajna prilika da se animira i lokalno stanovništvo, da u Festivalu prepozna svoj interes (dakle, ne samo duhovni), te da duh i običaji Festivala počnu da žive i izvan striktno zacrtanih datuma.

Smederevo je grad ogromnih turističkih potencijala: od geografskog položaja, prebogate istorije, atraktivnih lokaliteta do ljudskih resursa. Štaviše, može se reći da je Smederevo grad sa idealnim potencijalom za razvoj festivalskog turizma, odnosno za formiranje na potpuno novim, zdravim i racionalnim osnovima. Kao regionalni centar, Smederevo ima odličnu priliku da po prvi put iskoristi vrhunske umetničke događaje u širem kontekstu, turističke i privredne ponude. Festival na ovakvim osnovama bio bi od značajne koristi i za građane Smedereva, koji će biti u prilici da uživaju u pozorištu, ali i da promovišu ne samo svoj grad, ili svoje profesije već da u kulturnom događaju i pratećim delatnostima pronađu i svoj ekonomski interes.