Dosluh prostora i igre

Otvoren prostor je zastrašujuća, ali u isto vreme višestruko privlačna okolnost za pozorišnu predstavu. Strah izaziva pogubna nezaštićenost fluidnog bića igre pred slobodnim ponašanjem prirode i nepredvidiva odbojnost zatečenih datosti prema igrivom preuređivanju i lakoći prividnih promena. Osim toga izlazak iz scenskih uslovnosti na brisan prostor prirodnih, može da prouzrokuje opasno postvarivanje maštovite nadgradnje, čime se zapravo poništava umetnički domet izvođenja. No upravo su te opasnosti neutaživi izazov da se igra predstavljanja uprkos svojoj ranjivosti, neuračunljivo smelo upusti u nadmetanje sa njima i da i na taj način ispita granice sopstvene izdržljivosti. I nije tu reč ni o sukobu ni o borbenom savladavanju prepreka, već o beskrajnom nadigravanju u kojem se uzajamno provociraju, začikavaju i izluđuju dve neobuzdane otvorenosti: stvarno i prividno.

Prava igra je po svojoj prirodi u stanju da sama sobom privremeno preuredi i promeni svaki prostor na kojem se odvija, čak i onaj virtuelni, umetnički podešen za njene potrebe, uigravajući u njega svakad nova, improvizovana značenja. Ona može da učini svojom pozornicom i gradski trg, šumski proplanak, portu seoske crkve, park, deo igrališta, baš kao i poljanu pored jezera, ili napušteni ribnjak, pa katkad pobedi ona, a katkad se pak priroda uzjoguni u svom nadgornjavanju, pa igra ustukne. Između igre i prostora mora da postoji neki mistični dosluh o toleranciji. On može da ide i do potpunog razumevanja, kao što je to slučaj sa Smederevskom tvrđavom. Ovo zdanje se slojevima sopstvene razgranate priče već izdvojilo iz opšteg konteksta i postalo univerzalna scena, stamena, snažna, od teškog kamena sazdana, a opet meko podatna za svako maštovito istraživanje sveta, avanturu najdelikatnije igre, nezavisno od bilo kojeg polazišta, činjenice, ili konstante. Festival Tvrđava teatar je ušao u taj dosluh spreman da sa svoje strane pretrpi uticaj postojanosti ove kamene utvrde, i da nju postojano podržava u spremnosti da prividno na svaki pogled bude drugačija.

Vida Ognjenović

Treći put na smederevskoj tvrđavi

Viseći snovi

Samo su dva festivala iza nas, ali u sećanju na prve festivalske godine ostalo je bezbroj nezaboravnih slika sa tvrđave. Artisti su poleteli nebom poput Ikara. Dogodile su se neke antologijske scene: Visoko iznad publike, prkoseći zemljinoj teži, izvode se figure koje zadivljuju i zaustavljaju dah…

Fascinacija nebom kao scenom rezultirala je saradnjom sa Letećim ljudima iz Strasbura, teatrom koji će na otvaranju izvesti predstavu Viseći snovi na Balkanu – Kao Ikar. Upravo je želja tog mitskog junaka za letenjem i naše poistovećenje s njom, rezultiralo koprodukcijom sa francuskim teatrom. Njihova predstava biće potpuno sjedinjena sa ambijentom smederevskoj tvrđave i potvrditi opredeljenje festivala ka ambijentalnom teatru. Izmaštali smo Ikarov svet na Tvrđavi i on će 11. avgusta da nam otvori vrata festivalskih dešavanja.

Druga novina ovogodišnjeg festivala je predstava koja se radi za program Tvrđava teatra. Ulazimo u projekat koja će nam doneti prva iskustva u produkcionom smislu. Odabrali smo savremenog, norveškog pisca Juna Fosea i njegovu dramu Ja sam vetar. Izbor drame je u skladu sa opredeljenjem selektora da se da prednost savremenom tekstu, temama koje se tiču čoveka danas. Dva čoveka, Prvi i Drugi, zahvaćeni olujom na okeanu, suočeni sa sopstvenim limitima, nasuprot univerzuma i snazi elemenata koji ih okružuju. Reditelj prve produkcije Tvrđave teatara je Stevan Bodroža, mladi i ambiciozni umetnik koga znamo po spremnosti da se upusti u uzbudljive pozorišne izazove. Verujem u uspeh njegovog i našeg prvog ambijentalnog pozorišnog projekta.

S obzirom na festivalsku produkciju prirodno je bilo da ostatak selekcije čine predstave koje su stvorili reditelji mlađe generacije u teatrima u Somboru, Novom Sadu, Nišu, Užicu, Beogradu. Videćemo predstave, Ženidba Ane Đorđević, U senci Hamleta Anje Suše, Čarobnjak iz Oza Zoltana Puškaša, Ines de Kastro Nemanje Rankovića, Ožalošćena porodica Andraša Urbana. Predstavnik pozorišnih snaga Smedereva je projekat Brat nastao u koprodukciji omladinskog teatra Patos i Teatra Koreja iz Lećea. Zajedničko svim predstavama je da su urađene u savremenom rediteljskom postupku.

Veliki deo programa se odvija na ulicama i gradskom trgu. To su četiri francuske ulične atrakcije, zatim proizvod radionice teatra iz Bergama, pod nazivom Suvenir. Smederevom će prošetati umetnici u hodanju na štulama, veštaci u baratanju vatrom, umetnici kadri da svake večeri publici na gradskom trgu podare drugačiju čaroliju. Svoj doprinos daće i umetnici iz Srbije. Beogradski Sekendhendersi izvešće Predstavu za muziku. Čućemo dobro poznatu klasičnu muziku u maštovitom miksu sjajnih muzičara koje predvodi Nebojša Ignjatović, profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.

U čast nagrađenih biće koncert fado pesama Beogradskih fadista koje predvodi Maja Volk i balet koreografa Saše Ilića. Spoj pesme i plesa koji nas zbližavaju sa Portugalijom zove se Lisabonska priča.

Za deset dana dvadeset jedna predstava, koncerata, izložbi, performansa… biće ponuđeni publici iz Smedereva, Beograda i svih onih gradova kojima je Smederevo na sat vremena vožnje, autom, vozom, brodom. Publika je dobrodošla. Tvrđava prima i deset hiljada ljudi u noći otvaranja. Čekamo Vas!

Branislava Liješević
Umetnički direktor i selektor programa Tvrđava teatra

Oživeti takvo grandiozno zdanje kao što je Smederevska tvrđava predstavlja veliki poduhvat u koji su utkani trud, znanje, entuzijazam i ljubav. I upravo pre tri godine zaživeo je festival Tvrđava teatar kao rezultat najplemenitijih ideja kulturnih radnika Srbije i entuzijasta iz Smedereva. I pre pola veka vodeći srpski umetnici su slično pokušavali, ali u konkurenciji sa Pulom, Dubrovnikom i Budvom stara srpska tvrđava nije imala ravnopravnu priliku. Sada, na pragu ulaska na listu UNESKA, čovečanstvo shvata kakvom lepotom raspolaže Smederevo i Srbija.U prošlosti tvrđava je bila mesto susretanja i sukoba brojnih vojski, osvajana i osobađana više puta kroz vekove. Danas je tvrđava mesto koje spaja pozorište, muziku, epohe i kulture. Brojni programi su oplemenjivali prostor Smederevske tvrđave, koncert Beogradske filharmonije i gradskog hora «Kir Stefan Srbin», koncert ansambla Kolo, festival najboljih svetskih DJ-eva i svakako festival Tvrđava teatar koji nosi predvodničku zastavu na putu afirmacije Đurđevog zdanja.

Dragoljub Braca Martić
Direktor festivala

Smederevska tvrđava ili Đurđev grad pre šest vekova bio je stecište umetnika svih vrsta. Glumci tadašnjeg vremena nastupali su u Malom gradu Smederevske tvrđave. Danas, grad Smederevo, treću godinu za redom održava festival Tvrđava teatar. Teatar  afirmiše tvrđavu, a tvrđava je sinonim grada Smedereva.

Ovaj festival je veoma važan za građane Smedereva koji su kroz njega na najbolji način osetili značaj tvrđave i ponos zbog svoje pripadnosti gradu Smederevu. U protekle dve godine, kao hodočasnici kulture svako veče se uporno vraćaju u Mali grad da bi na pravi način doživeli predstave raznih svetskih pozorišta, na ubedljivo najboljem mestu koje Srbija ima.

S druge strane, Festival je podjednako značajan i za kulturu Srbije i za državu Srbiju jer svake godine, na jedinom međunarodnom ambijentalnom pozorišnom festivalu kod nas, gostuju pozorišta iz regiona i Evropske unije i na taj način se dokazujemo kao država koja  deli iste vrednosti sa zemljama u okruženju.

Festival svake godine poseti više od 25.000 ljudi i kao takav je uklopljen u viziju razvoja kulture u Smederevu i Srbiji.  Tvrđava teatar je za samo dve godine postao brend grada na Dunavu.

Cilj nam je da se afirmišemo i da kao grad i kao država imamo interaktivnu komunikaciju sa okruženjem. To je i naš evropski put .

Predrag Umičević
Gradonačelnik Grada Smedereva

U dvoru svome despot Đurađ govori. Između dvorjana i publike podiže se zavesa vremena. Prostor – idealno poprište za stvaralaštvo ili bitku. Reči, kao kuršumi, odbijaju se od zidova, pletu barutno pletivo bršljanom, grobove i nebo, sa okolnih brda zlati ruj.

Glas se vere u vis, uvlači u puškarnice, razmiče grudobrane, vrelo olovo ključa po površini reke. Fanfare sa Đurđeve kule čuju se daleko, koliko to Evropa želi i može, gledaju se Srbi, Turci, Ugri, svako razvlači svoju zavesu slušajući svoga šaptača, a Tvrđava, istinita kulisa, opstaje, čak i kada je u skoroj prošlosti odletela u vazduh. Mizanscenom zaneseni, dok neljudi širom sveta, dok deca preplaćuju danak nedela starijih. Ptice uznemirene monolozima i svetlošću, tamna nebesa upliću u svoja krila.

Da li je Tvrđava ikada služila ratnim ciljevima, da li je bila poprište stradanja i smrti? Želim da verujem da krug oko njenog trouglastog postolja sveta opisuje i zatvara umetnost.

Kroz desetine vekova, kada u izmenjenom koritu rajske reke Dunava naredni neki ljudi osvetle drevne iskopine, u dilemi biće da li je služila borbi ili umetnosti. Da bi priveli istinu domisliće pozorište, nečije davne stope skrivene bršljanom, zaigraće pred aplauzima probuđenu jednočinku vremena.

Išetao stari Despot, Jerina sa svitom i muzikom, išetala gospoda ‘rišćanska.

Sa ruku im klikću sokolovi.
Reka im u susret dotiče. Ne voda… ljudi!
Smederevo zove!

Tomislav Stevanović,
Predsednik Skupštine Festivala Tvrđava teatara