Rediteljka: Gabriela Crnković
Inspirisano pesmom Šandora Vereša „Talisman“

Samostalna istraživačka produkcija grupe glumaca iz Novog Sada

Igraju:
Emina Salai Elor
Judit Laslo
Bence Salai
Robert Ožvar

Foto: Gabor Pongo

Ostajem ostati je predstava inspirisana pesmom Šandora Vereša „Talisman“. Bavi se temom rodnog kraja i postavlja pitanje da li u njemu treba ostati ili ga napustiti. Nastoji da ne zauzme stav, da ne bude demagoški orijentisana, pokušava da se smeje, da prepozna, ali i da tuguje. Želi da razgovara sa onima koji su otišli, ali i sa onima koji su ostali ovde. Pored književnih materijala, sadržaj predstave čine autorski tekstovi glumaca i dokumentarne životne priče. U sedamdeset minuta govori se o domu, prosperitetu, inostranstvu, oskudici, nostalgiji...

KRITIKA

But I am Hungarian
Ostajem ostati

Na inicijativu Emine Elor, a u režiji Gabriele Crnković rodila se predstava „Ostajem ostati“. U predstavi pored Elorove igraju i drugi glumci Novosadskog pozorišta – Judit Laslo, Robert Ožvar i Bence Salai. (…) Ovo nije njihov prvi samostalni projekat, ali je svakako najozbiljniji. Naslov je nadahnut citatom iz pesme Šandora Vereša i bavi se pitanjem potrage za domovinom. Predstava počinje skoro mitski, rađanjem suncokreta i njegovim cvetanjem, a završava se pesmom i projekcijom fotografija, kojima se obavija ljubav prema domovini, a koje prikazuju pomalo kičaste vojvođanske pejzaže. Suncokret i polja uljane repice u cvatu reprezentuju floru zemlje i nose određenu simboliku, jer se suncokret okreće prema suncu, kao što ljudi teže ka sreći i prosperitetu. Kratke scene smenjuju se brzim tempom i bave se problemom domovine u najširem mogućem spektru; ne sastavljuju se u jednu sveobuhvatnu narativnu sliku, već postaju šareni „vajb“ u kome je jako teško doneti ispravnu odluku, jer ni iseljenje, ni ostajanje ne garantuju sreću. Javljaju se teškoće u zasnivanju porodice u inostranstvu, kada dolazi u goste rodbina: susreću se dve totalno različite kulture, recimo srpska i američka, a srpsko-mađarska rodbina ne priča engleski, pa američki partner nije otvoren prema njima. Tenzije nastale iz tog multikulturalizma su neizbežne.
Za glumce Novosadskog pozorišta nije strana ta odvažna društveno-kritička estetika, komforno putuju tamo-amo, prevazilaze granice i koriste izražajnu moć svojih tela. Pored klasičnih rekvizita koriste neobične materijale, poput mase od testa. Možda je najinteresantnije što u predstavi možemo pronaći i jedan ironično-humorističan prilaz nacionalnim, pa i svetim simbolima. U jednoj od scena novosadski mladić koji je Mađar, a emigrirao je u Ameriku, prekida novogodišnju brzu kres varijantu jer je došla ponoć i to je momenat za nacionalnu himnu. Ovu apsurno smešnu situaciju, susret svetog i profanog, neverovatno komično i ekspresivno izvode Emina Elor i Robert Ožvar. Publika se ipak ne smeje i oseća se nemir u vazduhu. Zašto se tome ne bi smejali? Koren zbunjenosti, pored pozorišne tradicije, može biti i u ispiranju mozga od strane vlade o opasnosti kojoj su izložene nacionalne vrednosti. U sceni nema ni reči o nacionalnoj uvredi. Možda se pre radi o nerazumevanju američke strane povodom sledećeg koncepta: ako si Srbin, kako možeš biti Mađar?
(Tímea Éva Bogya, iz privatne arhive glumaca)

Autoski tim o predstavi, prošlosti, detinjstvu, poreklu, promenama, selidbama...

Gabriela Crnković
„Boli, ali želim. Želim, jer boli. Potrebno je poput jutarnjeg provetravanja. Da pustimo ono što je zapelo unutra. Da bi nam duša prodisala.“

Judit Laslo
„Uspomena iz detinjstva je mekana postelja gde mirno spava prošlost, na uzglavlju pevuši sadašnjost, a budućnost otvara vrata i pušta hladan vetar u sobu. Trgne se moja prošlost, hladno joj je. Poremeti se tok vremena. Ali ognjište sve obgrli svojim sigurnim rukama. Ušuška me u topli jorgan. Prošlost ponovo usni, sadašnjost je srećna i budućnost je opet hrabra.“

Emina Salai Elor
„O nama, vama, o tebi, njima, sa nama. Dođite, pokazaćemo, plakaćemo tu gde smo. Uvek negde neko misli na tebe i nedostaješ mu. Zrna suncokreta u šakama, odblesci detinjstva u očima. Hoćemo se pronaći u beskonačnom?“

Bence Salai
„Teško je odgovoriti kada vas pitaju kakvu predstavu, zapravo, želite da napravite? Nekad je lakše obrnuti pitanje i odgovoriti kakvu predstavu ne želim. Ako se sad osvrnem na proces proba i pogledam gotov projekat, ponosno kažem da sam je baš ovakvu želeo! Malo je van granica, šarena je i raznolika, poput nas. To je priča o svima nama – onima koji je igramo, i vama koji je gledate.“

Robert Ožvar
„Poruka za priljatelje i porodicu: Nedostajete nam. Dođite kad god hoćete. I dođite nam opet...“