POZORIŠTE VIDI I U MRAKU

Nije svetlost pozornice samo način da se poboljša vidljivost onoga što se na njoj događa, nego je mnogo više način kojim se postiže da odraz onoga ko se u sceni ogleda ne bude tek plošna slika, nego susret stvarnog i nadstvarnog, oči u oči. Malo od toga na šta se ta svetlost ustremi može ostati skriveno u senci i neviđeno. Upravo ta proučena tragalačka moć, ciljano osvetljavanje i hrabra i nepotkupljiva svetlost koja prodire u sve pore i dimenzije stvarnog, tvore sabirnu energiju i zamajac pozorišne igre.

Delujući iz te snage otkrivanja pozorište je daleko od toga da bude samo simboličko i hladno ogledalo života. Naprotiv, pozorište je, na stvarnost usredsređen, svevideći promatrač, oštrog oka, širokokutne obuhvatnosti, žestoko smelog htenja i budne svesti. Pozorište vidi i u mraku, zato mnogo zna o svetu i o nama, pa može mnogo toga da nam otkrije i osvetli.

Može da nam baci u lice istine o kojima naš ravnodušni duh i ne sluti, zatrpan i zaglušen lako dostupnim digitalizovanim banalnostima. Može da nas upozori da je naše nabildovano samopouzdanje najviše nalik na tanak led. Začas nas zavara, pa se zaletimo da brzopleto obaramo brda i uzdižemo doline, da bi na prvoj okuci ušli u ler, bez dovoljno snage ni da poreknemo, a kamoli da ispunimo ono što smo napričali u prazno. Može da nam izlista sve ono što smo iz obzira, ili kukavičluka prećutali, a toga se nagomilalo toliko da smo to pretvorili u svoj tobožnji princip blaženog nemešanja, zvanog: ćutanje je zlato. A u stvari niti ko obraća pažnju na naše ćutanje, niti mi sami znamo šta je zlato. Može pozorište da nam spočitne duhovitom rugalicom da smo tim tupim ćutanjem izobličili svoje društveno biće, pa lagano postajemo eko ljudi, po formuli: humana vrsta, a biljno ponašanje. A mi se smejemo, uvereni da se to ne odnosi na nas nego na druge. Svaljujući sve na te neke druge, zabasali smo u močvaru mlakog samoljublja, toliko da nam ni smeh više nije prirodan, opominje nas pozorište. Usto nas sažaljeva za to što smo od melanholičnog prejedanja izgubili ukus za hranu, pa sada živimo na lekovima, što smo od silne modernosti zaboravili kako se na našem jeziku kaže ujna, pa je zovemo ant, a ona se ne odaziva, jer nas ne razume. Može da nas ismeva što besomučno urlamo parole, poput one: ne damo ćirilicu, kao to je naš politički stav, a pozorište dobro zna da se uglavnom sporazumevamo slikama i telefonskim skraćenicama, jer se čitanje ovde već odavno smatra paleolitskom navikom. Pozorište može da nam ukaže i na druge naše zablude. Na primer, da nas opomene da se novčanim jedinicama ne izražavaju humane vrednosti, iako je trend da se upravo te vrednosti, kao dosadna lekcija u školskoj nastavi maskiraju zabavnim brzalicama, dok se u javnom životu pornografija izborila za visokopoentiranu prednost na svim nivoima. Da, sve to može pozorište, kao samoobnovljiva energija koja je u svojoj biti nezaustavljiva. Iako kalkulantima ponekad izgleda kao krhko nasleđe viteza Don Kihota, pozorište je moćno i beskrajno, jer se kao i on izborilo za značaj prividnog. Sve što pokušava da ga poriče i nadjača, završi u ropotarnici neslobodne plitkoće. Pozorište je najširi forum, čiju slobodu narušavaju samo politička i druga ucena i dobrovoljno ulizištvo (vlasti, publici, vlasniku), „i razne sitne i krupne okolnosti... Ostalo je ćutanje“.

Vida Ognjenović