Savez dramskih umetnika Vojvodine i Srpsko Narodno pozorište Novi Sad
Autorka predstave: Marija Medenica
Saradnice na tekstu i režiji: Divna Stojanov i Maja Grgić
Kompozitorka: Irena Popović Dragović
Kostimografkinja: Marina Sremac
Dizajner svetla: Igor Ljubić
Dizajnerka tona: Sofija Paskoski
Saradnik na scenskom pokretu: Igor Greksa
Saradnik na izradi video materijala: Srđan Radaković
Igra:
Marija Medenica
Foto: Srđan Doroški
O PREDSTAVI
U procesu rada sa glumicom Marijom Medenicom pokušala sam da napravim muziku koja je njen partner. Onaj sloj teksta koji se nikad ne napiše ili izgovori. Slojevitost Marijinog umetničkog bića je toliko bogata da mi je bilo čak i jako jednostavno da se razmaštam i iskomponujem muziku koja će joj pomoći da “ne odustane” od one najiskrenije ideje da stvori jedan artistički komad. Ona govori u ime svih nas koji smo na tom putu istine ili bar pokušavamo da budemo, istrajemo i ne odustanemo. Glas u songu je Marijin vapaj i njena iskrena, čista ispovest o tome gde nam je teatar, njen pevani monolog u kome nas upozorava i opominje gde smo svi mi u današnjem svetu. Zahvalna sam na ovom procesu.
Irena Popović Dragović, kompozitorka
REČ AUTORKE
“Tokom čitave predstave Neodustajanje glumica odustaje od pozorišta, dok se konačno ne suoči sa naličjem problema i sa svojom senkom, a to je nemogućnost odustajanja. To je istovremeno priča o ženi u savremenom svetu i izazovima koje sobom nose ambicija, majčinstvo, a najviše sopstvene nesigurnosti. Ispričana je na autoironičan način, tako da i publika koja ne zna detalje o našem poslu može da doživi empatiju sa junakinjom i sa njenim stradanjima” – kaže Marija Medenica i otkriva kakav je zapravo intimni prostor jedne glumice i čime je sve ispunjeno njeno stasavanje u umetničkom svetu:“Ispunjeno je traganjem. Glumice nikad nisu dobijale dovoljno prilika, ali to ne znači da treba samo da čekamo. To tematizuje i moja monodrama. Da bih održavala svoju kondiciju, sebi zadajem dramaturškorediteljske zadatke i onda „gerilski” krenem u realizaciju. Dugi niz godina, moj trening je bio rad sa mladima u dramskom studiju „Ćoše” u Obrenovcu, gde sam mogla da radim na velikom broju likova i klasičnih tekstova koje nikad nisam imala priliku da ostvarim profesionalno u pozorištu. I to je bio moj način da sebi obezbedim prostor igre koji mi nedostaje. Tako je bilo i sa doktorskim radom. Pred premijeru svoje monodrame, došla sam sama na probu, ostali saradnici su bili zauzeti, a ja sam se osećala nemoćno što „gubim” tako potreban progon. Ali desilo se neverovatno povezivanje sa svojim dugogodišnjim matičnim pozorištem. Prvi put nakon 15 godina čula sam tišinu koja nije nimalo bila uznemirujuća, naprotiv. Reč nisam progovorila sat vremena. Verujem da se baš tada dogodila predstava. U toj tišini.”
Borka Trebješanin
(Politika, 24. april 2023)
AUTORKA
Marija Medenica
Rođena je u Beogradu 23. jula 1981. godine.
Nakon završene Gimnazije u Obrenovcu i tri godine studija na grupi za Srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, upisala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića, a od maja 2008. je zaposlena u Srpskom narodnom pozorištu, ali je igrala i u predstavama drugih pozorišta, kao i na filmu.
Petneast godina je vodila dramski studio „Ćoše“ u Obrenovcu, gde se, osim pedagoškim radom, bavila i režijom.
Doktorirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2022. godine.
Dobitnica je brojnih nagrada za svoja glumačka ostvarenja, između ostalih: Sterijine nagrade za najbolju mladu glumicu iz fonda „Dara Čalenić“ (Ja ili neko drugi), 2007, Nagrade za najbolju glavnu žensku ulogu na Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine u Zrenjaninu, Ja ili neko drugi 2008, glumačke nagrade na Joakimfestu u Kragujevcu, za ulogu u predstavi Ja ili neko drugi, 2008, Godišnje nagrade Srpskog narodnog pozorišta (Ja ili neko drugi) 2008, Nagrade „Predrag Peđa Tomanović“ za ulogu One (Ja ili neko drugi), 2009, Nagrade za najbolju žensku ulogu, Tamara (Godo na usijanom limenom krovu), na prvom izdanju festivala „Tvrđava teatar“ u Smederevu, 2009, Nagrade „Predrag Peđa Tomanović“ za ulogu Ivone Copek (Ivona, burgundska kneginja) Vitolda Gombroviča 2016, Godišnje nagrade Srpskog narodnog pozorišta za uloge u predstavama Ivona, burgundska kneginja i Hamlet, 2016, Nagrade za najbolju epizodnu ulogu na 70. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, za ulogu Gospođe Davil (Travnička hronika), 2020, Glavne nagrade festivala Be:femon za monodramu Neodustajanje 2022. godine…
KRITIKA
Pozorište, ženski rod(oslov)
Marija Medenica je jedna od najboljih glumica u Srbiji, a u toj grupi najboljih je, po mišljenju pisca ovih redova, ubedljivo najsamokritičnija. I upravo se kombinacija ovih dveju (ne tako svakidašnjih) osobina pokazuje presudnom za nastanak autorskog projekta/monodrame Neodustajanje – višeslojnog a duhovitog, atraktivnog a samosvesnog mozaika života i preživljavanja savremene glumice, čiju sudbinu određuju (najčešće suprotstavljene) sile svakodnevice, pozorišta i masmedija.
Formalno, Neodustajanje predstavlja doktorsko-umetnički projekat Marije Medenice u okviru studija na novosadskoj Akademiji umetnosti. Suštinski, reč je o monodrami one najređe, najdragocenije vrste, u kojoj, zahvaljujući jedinstvu stava, stila i emocionalne snage monološki iskaz postaje autentično višeglasje, pružajući nam celovitu sliku sveta i teatra.
Upravo ta dimenzija opsesivno samokritičkog traganja određuje i tematskofabulativni okvir projekta. Na rizičnoj i plodonosnoj tromeđi sebe/realne osobe, sebe/“glumljene“ glumice i sebe/ glumljenih likova, Marija Medenica ispreda jednu krhku, ali istovremeno neraskidivu pseudo-biografsku nit. Jer, između prologa – trenutka u kojem junakinja, uspešna glumica, na svečanosti dodele nagrade, odbacuje
priznanja, aplauz publike, pozorišni mehanizam i čitavu umetnost teatra, i epiloga – trenutka kada se ona, na kraju te iste svečanosti, miri sa sobom, prihvatajući moć života i nemoć pozorišta (ili je, ipak, obrnuto?) – pred nama se „razvija“ dubinski snimak jedne individualne (umetničke) sudbine, ali, istovremeno, i geneza pozorišta koje junakinja deli s nama.
Pomenuta nit, kako je Marija Medenica shvata, ne bi mogla biti istinita ni potpuna ako bi sledila samo „etape života/karijere“; otuda je ona, u različitom intenzitetu i osvetljena iz različitih žanrovskih uglova, istovremeno i problemska. Zbog toga se, već u uvodnim prizorima, sa naivnosti medijskih ambicija glumice početnice (nesporazum sa audicijom za porno-film) i nedostatka prostora za „kreativnu nadgradnju“ uloge (Antigona svedena na krik i strpana u bure), fokus suptilno proširuje na – konvencionalnu ali zato ništa manje sudbinsku – patologiju odnosa glumica-reditelj. Da bi se, preko vodviljske gorčine u predočavanju bremena afirmisane glumicesamohrane majke (telefonska uputstva dadilji bolesnog deteta uoči „trećeg zvona“ za početak predstave), stiglo do prvih tonova (dobroćudne) ironije u „sto glumačkih zapovesti“.
Spajajući spretno logiku analize i emocionalni uvid, Medenica pokazuje kako, usled pojačanih pritisaka na relaciji porodica-umetničke ambicije-pozorišni mehanizam, želja za promenom inspiriše uspešnu umetnicu na prihvatanje upravničke funkcije. Da ovakav „profesionalni vrhunac“ donosi najveće iskušenje ličnog i umetničkog sunovrata predočava se vrtoglavom sekvencom „upravničke golgote“ kao praktičnom kulminacijom zbivanja. Nakon tešenja sujetnog prvaka, laskanja lenjom tehničaru, obnove ličnog integriteta prilikom susreta sa bivšim partnerom – rediteljem koji nudi „projekat“, jalovog nastojanja da se taj integritet ne izgubi „trgovinom“ oko ministarkine dozvole za zapošljavanje novog glumca, i, konačno, razgovora sa glumicom početnicom o angažmanu – kao ironičnog déjà vu junakinjinih sopstvenih početaka! – zbivanje doseže konkretni vrhunac junakinjinom izolacijom od pozorišta: „Da sam pozorište, ja bih se zapalila“. Suptilnost i višeznačnost Neodustajanja se, pak, pokazuje i u činjenici da simbolični vrhunac – u kontekstu povlačenja na selo i u latentni alkoholizam – tek sledi. Reč je, naime, o klasifikaciji glumaca posredstvom „krugova pakla“ (mistifikatori, manekeni, grebatori, itd.), vrteški kojom se junakinja – kroz ironiju, sarkazam, paradoks, zaigrani apsurdizam i bespoštednu samoironiju – ipak primiče spoznaji o neodoljivosti potresne, a lekovite magije pozorišta (u kojoj se spokojno „gori“).
Ali, u Neodustajanju je prisutno, od prvog do poslednjeg trenutka, još jedno „duplo dno“ – koje poprima svoju punu izražajnost i značaj tek pri izvođenju: nije ovde reč (tek) o glumcu i pozorištu, već o glumici/glumicama u raljama pozorišta i života. A to, dodatno, rodno iskustvo/opterećenje Marija Medenica utkiva, najpre nenametljivo, a potom sve snažnije i zaoštrenije, kako u „biografske“ (žrtva rediteljske „pažnje“, napuštena majka), tako i u umetničke (nimalo slučajan primer Antigone), ali i u „upravljačke“ segmente svog mozaika. Štaviše, i rizici i prednosti takvog iskustva ne samo što obogaćuju emocionalnu snagu, složenost uvida i scensku igrivost autorke/izvođačice/lika, već omogućavaju – u jezgrovitom, a time nadasve efektnom vidu – pojavu onih dimenzija koje smo u glumi Marije Medenice dosad viđali ređe ili u naznakama, a čiji razvoj bi opseg njenog talenta morao da garantuje u budućnosti: drskost proisteklu iz samosvesti, komičarsku atraktivnost zasnovanu na srećnom susretu paradoksa i emocije, erotski naboj proizašao iz sučeljavanja naivnosti i rezignacije… U svakom slučaju, mono-performans Neodustajanje, pokazujući nam šta sve jeste Marija Medenica i šta bi sve mogla da bude – kao osoba, glumica i autor/ ka – predstavlja u izvesnom smislu prekretničku tačku jednog izuzetnog umetničkog puta. I zato Marija Medenica od tog puta ne bi smela da odustane.
Svetislav Jovanov
(Iz Offa, 28. april 2022)
U pozorišnim krugovima srpskog teatra kruži jedna zanimljiva anegdota. Navodno je jedan od najvećih imena našeg glumišta svojoj kćerki, kada mu je rekla da i ona želi da se bavi glumom, rekao: „Jedini gori posao od glumca je biti glumica”. Ne zna se da li je priča istinita, ali je pouka tačna.
Glumica Marija Medenica upravo na ovom postulatu gradi svoj autorski projekat u kome potpisuje tekst, režiju i glumu, i rezultat koji dobija je gorka istina, ali ne samo njena već svih glumica širom sveta. Svojim iskustvom, intelektom, srcem, dušom i telom Marija postavlja monodramu Neodustajanje, ogoljavajući najveću kontradiktornost tog zanimanja. Dok nam zadaje jake udarce činjenicama zašto je odustajanje od pozorišta neophodno, tj. da je „bolje sahraniti pozorište u sebi da ne bi sebe sahranila u pozorištu”, istim sredstvima nam ubitačno pokazuje da odustajanje nije opcija i zašto.
Estetika, kako samog habitusa Medenice, tako i vizuelnog segmenta predstave prilično upućuje na estetiku Almodovarovih filmova. Jaka, talentovana i duboko emotivna žena u paklenim mukama sa svim sistemima (a mnogo ih je) koji utiču na poniženje teatra i posla glumice. Vizelno, takođe, Marija dokazuje da je za pravu umetnost potreban dobar tekst koji se nekoga zapravo i tiče i dobar glumac koji će to izneti sa integritetom. Integritet je, nažalost, potpuno zaboravljena vrednost u modernom dobu, ali nikome ne pada na pamet da glumac, za razliku od ostalih građana, ne mora da očuva samo svoj integritet (ukoliko ga poseduje), već i integritet glumca koji stoji iza svoje uloge, a zatim i integritet lika koji tumači. Zanemarujući takvu obavezu, glumci su često prinuđeni da igraju uloge koje ih ni najmanje ne interesuju niti mogu da naprave ikakav, a kamoli važan uticaj na društvo, što bi trebalo da bude jedan od osnovnih zadataka pozorišta. Samim tim, povod, ambicija, goruća želja da glumica Marija Medenica kaže ono zbog čega joj krv vri je ne samo opravdana i poželjna, već neophodna.
Ivana Pavićević
(KUŠ, avgust 2022)