Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd

Tekst: Aleksandar Popović
Režija, adaptacija i scenografija: Egon Savin
Dramaturg: Božo Koprivica
Kostimograf: Lana Cvijanović
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Dizajn svetla: Siniša Čupić

Igraju:

Bora Šnajder: Nenad Jezdić
Vitomir Kambasković: Radovan Vujović
Rozika: Tamara Dragičević
Piklja Širgić: Branislav Lečić
Špira Klonfer: Nebojša Milovanović
Goca: Milica Gojković
Selimir: Irfan Mensur
Lina, rođena Perekitka: Branka Šelić
Milisavljević, obezbeđenje: Lazar Đukić
Miloje: Ognjen Nikola
Radulović Milisav, milicioner: Đorđe Pantović
Portir: Rade Stojiljković
Harmonikaš: Luka Lopičić
Kafe kuvarica: Katarina Rajković
Pionirke / Čistačice: Anđela Kuzmanović, Dunja Antić, Jana Rokić, Lana Vukašinović

Foto: Nebojša Babić

O DRAMI

Komad Aleksandra Popovića Razvojni put Bore šnajdera prvi put je izveden 1967. godine. Popović je iste godine nagrađen Sterijinom nagradom za najbolju savremenu dramu na festivalu Jugoslovenske pozorišne igre. Po izboru kritike, u konkurenciji od 710 drama na srpskom jeziku, Razvojni put Bore Šnajdera proglašen je najboljom dramom u periodu od 1944. do 1993. godine.

REČ REDITELJA

Aca je pisac neimaštine u svakom pogledu. Svi njegovi špijuni, dupedavci, mutivode, prefakute, barabe, šegrti, četnici, žandari, lopovi, partizani – svi žude za vulgarnim obiljem koje nikada nisu ni videli. Svi su njegovi likovi od istog soja– danas odbačeni podanici, poniženi i izgladneli, pretvorni i lukavi, a već sutra bahati nitkovi, vlastodršci. Popović zna kako se fukara domogne vlasti i kako uspeva da je zadrži. Likovi ovih istorijskih basni su lekovito amoralni. Popović ih sve bez razlike brani i razume, često se ljuti na svoje likove, kao što se čovek ljuti na samoga sebe. To je ono neodoljivo i neponovljivo u njegovom delu. To je onaj čehovljevski, nepatvoreni humanizam kakav osetimo u evropskoj dramskoj književnosti jednom u sto godina. Njegova isceliteljska toplina zrači iz svakog njegovog dela. Aca je bio nostalgični lenjinista. To se oseća i u njegovom delu. Zato ga i treba igrati.

Egon Savin

Redovni profesor na Katedri za pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Režirao je brojne predstave raznovrsnog dramskog repertoara, od savremenih domaćih autora koje je postavljao na scenu sa neformalnim trupama do svetskih klasika u najvećim nacionalnim teatrima. Radio je širom bivše Jugoslavije i u inostranstvu: Budimpešta, Trst, Gorica, Beograd, Zagreb, Novi Sad, Skoplje, Sarajevo, Podgorica, Rijeka, Sombor, Kruševac i Zrenjanin.

Do sada je režirao šest drama Aleksandra Popovića: Tamna je noć, Teatar KULT, Beograd (1993), Mrešćenje šarana, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad (1996), Svinjski otac, Kruševačko pozorište, Kruševac (2004), Smrtonosna motoristika, Atelje 212, Beograd (2005), Pazarni dan, Atelje 212, Beograd (2010), Mrešćenje šarana, Narodno pozorište Republike Srpske, Banjaluka (2014).

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao je predstave: Muke po Živojinu Radoslava Pavlovića (1985), Na letovanju Maksima Gorkog (1990), Mletački trgovac Vilijama Šekspira (2004), Šuma A. N. Ostovskog (2005), Tako je moralo biti Branislava Nušića (2007), Molijerovog Tartifa (2008), U močvari Marine Kar (2009), Unosno mesto A. N. Ostrovskog (2014), Pod žrvnjem Dragoslava Nenadića (2016), Ujka Vanja A.P. Čehova (2018), Pučina Branislava Nušića (2021).

Višestruki je dobitnik najznačajnijih nagrada za režiju u zemlji i inostranstvu.

REČ PISCA

I ako posle svega treba da kažem šta danas mislim o svojoj sudbini kao čoveka i spisatelja, reći ću: moja je prošlost bila burna i teška, ali nije bila ni bedna, ni besmislena. Možda uopšte nisam bio u pravu, u većini sam bio u ogromnoj manjini, ali sam ostao veran svome nastojanju da nikada ne napišem ono što ne mislim.

Aleksandar Popović (Ub, 1929 – Beograd, 1996)
Jedan od najznačajnijih dramskih pisaca na srpskom jeziku i uz Branislava Nušića, jedan od najizvođenijih. Napisao je gotovo pedeset dramskih dela za decu i odrasle, oko petsto scenarija za televiziju (TV drame i serije za decu i odrasle, među kojima je i antologijska serija Na slovo, na slovo), mnogo radiodrama, i nekoliko proznih dela. Iako se kritika ogrešila o njegov rad pa postoji nesrazmerno malo studija o njemu, opšte mišljenje književne i pozorišne javnosti je da je Popović prevratnički pisac, pred kojim je evazivna i ezopovska dramaturgija sredinom šezdesetih godina ustupila mesto dramama otvorene forme, bogate asocijacijama, raskošne vrcave leksike, specifičnog živahnog ritma, sa dubinskim uvidom u karakteristike srpskog mentaliteta.

Popović je relativno kasno počeo da objavljuje (od 1958), s obzirom da je pet godina bio zatvoren na Golom otoku. A među prvima mu je pružio ruku i pozvao ga da piše za Radio Beograd Duško Radović. Tek krajem 1964. izvedena je u pozorištu njegova prva drama – Ljubinko i Desanka u Ateljeu 212.
I pored najviših stručnih (Sterijina nagrada za Razvojni put Bore šnajdera) i državnih priznanja republičkog i saveznog karaktera, dela Aleksandra Popovića su cenzurisana, i neka još uvek nisu ni izvedena ni štampana.

KRITIKA

Jonesko iz našeg sokaka
Da Scensku karakteristiku u četiri stavke, što je podnaslov drame Razvojni put Bore Šnajdera Aleksandra Popovića, eminentni žiri proglasi za najbolju dramu na srpskom dvadesetog veka (1944-1993), presudila je ne samo goruća, svevremena aktuelnost, nego i njen značaj kao poveznice sa evropskom istorijom prevratničkog teatra. Uspon i pad direktora limarske zadruge, Bore šnajdera, Popović je, u svom stilu, zaošijao reperskim umnožavanjem, nabrajanjem do iznemoglosti, multiplikovanjem do pucanja leksike i marifetluka, što je, u isto vreme (šezdesetih) bilo svojstveno slavnom Eženu Jonesku, i njegovom “teatru podsmeha”. Najboljem poznavaocu Popovićevog dela, reditelju Egonu Savinu, prirodno je dodeljen “vruć krompir”, da iz ovog vremena pročita Boru šnajdera, da još jednom “obori” poznato popovićevsko “rastur kolo”, zaštitni znak muljaže, krađe i prekrađe, drpisanja i zloupotrebe, kao znaka iskrenog patriotizma ovde i sada. I Savin ga je pretočio u muk i solilokvijum, pustivši Boru šnajdera da ode sa scene i iz komada (u bajbokanu) sam, igrajući po sopstvenim notama. Bezbroj puta odigranu manu, grabež, podlost i udvorištvo, ovoga puta su Bora šnajder (Nenad Jezdić), reditelj i dramaturg (Božo Koprivica) preigrali u svečanu salu neke naše opštine, svu naherenu i nestabilnu, jasan znak raskoraka sa mitingovanjem o pravdi, poštenju i paklenim dobrim namerama za svoj verni narod.

(…) Nenad Jezdić, danas najsnažniji glumački glas na našoj sceni, Boru je preoblikovao u šnajdera sa bradom, skrivenog iza fasade koju želi da prikaže, ali sa krojačkim santimetrom u džepu, esnafskim, ali i političkim simbolom “uzimanja mere” sa gadnim “zadnjim namerama”. U ovom čitanju Razvojnog puta Bore šnajdera, kolektivitet socrealizma iz šezdesetih, podvrgnut izrugivanju, nestao je u korist interesnih grupica (higijeničarke), koje kakoću i spletkare, isto kao i oni na vrhu, jer
im se može! Selimir Irfana Mensura je studija za sebe: politički moćnik, koji vuče suflirane poteze, opasan partizanski Kum. Utišanost, kojom Mensur izvrsno hronično vlada na sceni, ovde je bio ubojito oružje. Branislav Lečić je smenjenog predsednika opštine Piklju odlično pozicionirao kao čoveka jake volje, samo za sopstvene interese, inače ljigu, a Branka Šelić je Linu precizno postavila u centar ujdurme, kojom se služi dok joj to koristi, bez kajanja. Na istom dramskom poslu je i Kambasković, koga Radovan Vujović čini našim savremenikom neurozom, koja deluje kao posledica ljuljanja broda, kojim smo izloženi decenijama. Špira klonfer (odličan Nebojša Milovanović), vinovnik rasula zbog svog uspeha “malog privrednika”, kapitaliste u svetu “socijalizma sa (iskeženim) ljudskim licem” pojavljuje se na kraju predstave kao “deus ex machine”, da presudi lopužama i poltronima, što mafija ne prašta. Dve žene, Goca higijeničarka sa daktilo kursem, koja vapi za kancelarijskom službom i ne bira sredstva za to (socijalističko nasleđe) i Rozika, dama lakog morala, koja “rabi” sopstvene (neicrpne) resurse i uglavnom dobija što hoće, ovde nije samo druga boja poznatih karaktera Aleksandra Popovića, nego je i vesnik novog doba, u kome se, demokratski, ljubi (i krade) ko koga hoće... Ognjen Nikola Radulović (Miloje), đorđe Pantović (Milisav) i Lazar đukić (Milisavljević), kao i svi ostali učesnici koji čine “karakteristiku”, Savinu su zdušno i sa dobrim razumeva-
njem ove dramaturgije govora i zanatskih malih života iz predgrađa, pomogli da freska o nama onda i sada bude dostojna vremenske kapsule, kao opomena za budućnost.
Dragana Bošković
(Večernje novosti, 28. mart 2023)

Nenad Jezdić u naslovnoj ulozi i robustan i savitljiv, po potrebi i onako kako nalažu partijska pravila, lične sklonosti i poslovična alavost i nezajažljivost. Njegov Bora bio je i prepredeni apartčik i naivni skorojević. Jezdić je s uspehom savlađivao Popovićeve jezičke zavrzlame, plastično iskazujući demagoški bućkuriš (...) Irfan Mensur, Radovan Vujović, Branislav Lečić i Nebojša Milovanović tačni, jasni i prepoznatljivi u likovima koje tumače, podjednako kao i Branka Šelić, ali sa mnogo manje teksta, sva u scenskom izrazu i gestu. Tamara Dragičević je bila suverena u ulozi odlučne, autoritativne šmizle, a Milica Gojković je napravila pravu minijaturu jednog socijalnog sloja koji nije bez svojih ambicija i prohteva. I Rozika i Goca, koje ove dve glumice uverljivo tumače, znaju šta hoće i kako se to postiže. I najmlađi deo ansambla bio je na zavidnom nivou, da ih sada ne nabrajam, biće prilike. Sve u svemu, predstava za publiku i zbog publike, za ono i ovo vreme, za takozvane velike igrače i nas, male, uboge posmatrače.
RTS, 5. april 2023.

Sistemi prolaze, mentalitet ostaje

Egon Savin je postavku Popovićeve drame počeo temeljnom adaptacijom. Kod Popovića Bora je šnajder kome je partija dala da vodi prvo voskarsku, a zatim limarsku radnju. U JDP-u Bora je predsednik opštine. Gledajući savremeni, ovdašnji kontekst to je logičan izbor. Danas sitni politički aparatčici “operišu” na nivou opština. Tu oni skupljaju političke poene, zapošljavaju podobne, forsiraju ljude da se učlanjuju u njihovu partiju, pokušavaju da kontrolišu lokalne privrednike… Istovremeno, to opštinsko kadrovanje nije bilo strano ni socijalizmu tako da je Egon Savin u svojoj postavci mogao da zadrži socijalističku ikonografiju. To je za reditelja važno jer on želi da nam kaže da se ikonografije menjaju, ali da mentalitet ostaje isti.

(…) Kada slušate tekst Ace Popovića sa scene JDP-a stiče se utisak da su sve njegove najpoznatije karakteristike narasle do hiperboličnih dimenzija teatra apsurda. O bliskosti Popovićevog stila sa teatrom apsurda dosta je pisano kod nas. Egon je ovde ponudio novo, savremeno scensko tumačenje tog fenomena. Više se ne radi o tome da junaci govore mešavinom provincijskoperiferijsko-majstorskog jezika već da nas oni agresivno zasipaju gomilom reči koje su očišćene od smisla. Uopšte nije važno odakle su one stigle u jezik lika već je cilj da se masom različitih reči sakriju zloćudne namere onoga ko ih koristi. Ako ćemo pošteno i sasvim iskreno, to jeste karakteristika jezika koji se koristi u savremenim medijima u Srbiji. Svakodnevno se suočavamo sa tipovima koji neverovatno mnogo brbljaju samo zato da niko ne bi mogao da im postavi pitanje o njihovim nedelima. Upravo to je karakteristika svih likova u ovoj predstavi. Brbljaju da ne bi ništa rekli i da niko ne bi stigao da im postavi smisleno pitanje. Takav pristup jeziku zahtevao je i da likovi u postavci budu što izrazitiji i plastičniji.
Marina Milivojević Mađarev
(Vreme, 30 mart 2023)